Već par meseci na autobuskim stajalištima pratim markentišku kampanju jedne banke čiji je lajt motiv obični-neobični ljudi tipa Ivana Španović kao obična devojka. Ako sam pravilno shvatila poruku, nema veze što ste običan svet ako imate potencijal (a naravno da ga uvek imate) da podignete magični, super potentni kredit i od svog običnog života napravite Magic sa velikim M. Igranje na kartu ekskluzivnosti bila je magična fora devedesetih i u prvoj deceniji ovog veka, ali se kao i svaka fora izlizala. Naprosto su druga vremena…Jasno je svima da samo uz preskupe patike, koliko god da su reklamirane nećete postati šampioni kao ni zavodnice uz ekstra skupo rublje samo zato što ga reklamiraju supermodeli. Pošto  mašina i dalje mora da radi i da se dnevno hrani ljudskim potrebama, željama i snovima, sada su na reklamama malo skromnije devojke, običniji, ćelaviji muškarci i jednostavniji, praktični  modeli svega što se nudi. Čak su i hostese na sajmovima automobila pristojnije obučene bez onog eksplicitno porno imidža. Ljudi su postali konzervativniji, kriza je svuda u svetu, pa se svaki prodat artikal računa, bilo da je reč o kolima, kreditu ili hrani. Nismo više baš toliko gadljivi na one obične potrošače.
Kada smo kod hostesa, gledala sam jedan video gde je momak, voditelj u razgovoru o nekom online kursu izgovorio nešto u stilu:
-Sada kada svaka hostesa ima 25 pratilaca na Instagramu…bla, bla, bla.
To svaka je imalo značenje obično, prosečno, uobičajeno. Malo mi je laknulo kada sam proverila i videla da imam 52 pratilaca na In, pa prema tome valjda nisam u toj kategoriji običnih, otkud znam.. Inače, poznajem više hostesa koje govore više jezika, studiraju, izdržavaju se radeći i to ih valjda svrstava u kategoriju običnih u Srbiji.
U isto vreme nekako, bombardovali su nas promocijama za predsedničke izbore. Tv nemam trideset godina u kući ali su reklame iskakale na neočekivanim mestima tipa: You Tube- džez muzika, lov basa u Japanu, astralna projekcija. Htela-ne htela, morala sam po minut, dva da  gledam promocije. Osim pobednika, skoro svi ostali učesnici su imali istovetne poruke. Na jednoj strani, zaposleni radnici, prodavci, proizvođači, tzv. običan svet bili su smrknuti, ozbiljni, zabrinuti, sa podočnjacima, nenegovani, očigledno siromašni i jadni ( činjenica je da običan svet često stvarno tako i izgleda). Sa druge strane, kandidati su bili veseli, napuderisani i našminkani, puni optimizma i obećanja. Neki su dobili po p…., pa su se onda žalili i kukali kao i oni obični. Ali im ništa ni to nije pomoglo…
To me je stvarno navelo da razmišljam o pojmovima običan i neobičan. Ranije su stvari bile jasnije. Običan svet su bili radnici, seljaci, zanatlije, a neobičan svet su bili glumci, sportisti, voditelji, političari i zabavljači svih fela. I danas je tako samo što su se nekad zvali POZNATI, a danas su JAVNE LIČNOSTI. E, sad, ne znam šta bih dala danas da nađem običnog obućara da mi napravi čestite čizme po meri a da ne osiromašim pri tome. To je nekada bila uobičajena aktivnost. Da ne pričamo o tome koliko je teško naći dobrog majstora. A političari, pevaljke i ostali bašibozuk je bio i ostao isti, manje više… Šta se onda promenilo? Šta određuje da neku osobu nazivamo običnom ili neobičnom?
Da bi ste bili poznati, nekada, bile su potrebne godine truda i rada. Danas možete napraviti video klip koji će videti milion ljudi a ostatak nikada neće saznati za vas. Internet je tu zaista promenio stvari. Meni je drugarica spominjala nekog čuvenog sportistu i glumca za koje nikada nisam čula i čija sam imena trenutno zaboravila. Da li su oni obični ili neobični ljudi ako su slavni…slavni ako uopšte znate za njih, naravno. Planetarno popularni Kardašijani su živ primer da možete biti zaista obični ljudi i biti popularni, slavni, bogati, šta god…Sa druge strane, neki ljudi rade obične stvari u rijaliti programima ali se drugi ljudi gnušaju toga, ne kažu da su to obični ili neobični ljudi, uglavnom ih nazivaju pogrdnim imenima, pogotovo kada svoje prirodne, obične potrebe rade javno.
Izgleda da smo skloni da nekog nazovemo neobičnim ako radi, izgleda ili se ponaša malo drugačije od prihvatljivog. Za invalida koji javno govori o svom seksualnom životu, recimo, uglavnom ljudi neće reći da je neobičan, jer je to veoma različito od uobičajenog iskustva, pa zato za mnoge neprihavatljivo, ružno ili čudno, ako već nije tabu.
Svaki običan čovek, ma šta god to značilo, smatra da postoje još običniji ljudi. Iz nekog razloga, ljudi koji pružaju usluge drugima, najčešće nose epitet obični: obična frizerka, taksista, prodavačica, inkasant, seljanka. Iz nekog meni nepoznatog razloga, obični ljudi smatraju da imaju prava da šikaniraju ove običnije, izvoljevaju i na njima istresaju sve svoje frustracije. Ko im je kriv što nisu ništa postigli u životu i ostali su obični, tu gde jesu. Moj voljeni Ošo je to najjednostavnije objasnio, rekavši da je najobičnija stvar na svetu biti neobičan i da smo mi toliko različiti, jedinstveni i bitni da nas to čini neobičnima. Ukratko, biti neobičan je pravo koje svako stiče rođenjem, tako da pojmove običan i neobičan čovek treba shvatiti uslovno.

Sledeći put kada baš budete raspoleženi da istresete svoj bes na kasirku, setite se da je nekada to isto radila i jedna obična Mišel Fajfer. Kome je to bitno, naravno…

Meni  jeste:)