“The greatest scientists in the world have never discovered how to make grass into milk”

                                                                                                         Michael Idvorsky Pupin

Jednog vrelog avgustovskog dana ove godine, po najžešćem suncu u podne otišla sam sa porodicom u Idvor, malo banatsko selo da posetim kuću u kojoj je rođen Mihajlo Pupin. Na ulici nije bilo apsolutno nikoga (na moju radost-konačno malo mira:) ali su putokazi na našem i engleskom jeziku dobro postavljeni tako da smo sve lako  našli. A i nemate tu baš gde da lutate: kuća, malo dalje škola koju je pohađao naš slavni naučnik, crkva u kojoj je kršten i njegova zadužbina. Ispred kuće su dve ženice čistile dvorište pa su se izvinile da sačekamo par minuta. To su bili kustosi, koji eto rade sve što treba, pa i čiste kao u svakoj domaćinskoj kući u Vojvodini. Kuća je bila dugo zapuštena, sada je sređena i renovirana, sa pokućstvom koje nije originalno ali je iz tog vremena. Koliko god vam je poznato kako su kuće tog doba izgledale, ipak se iznenadite kada vidite gde je naš naučnik odrastao, u više nego skromnim uslovima za današnje pojmove.  Kustos koja nas je vodila je bila toliko spontana, nenametljiva i entuzijastična da se to prosto  prenelo na sve prisutne. Sama zadužbina je  neobična građevina. Napravljena je po uzoru na američke, veoma je akustična, finansirana je i građena po nacrtima samog naučnika. Na samoj zgradi se nalazi bista koju je uradio čuveni Ivan Meštrović. Zanimljivo da je to prva zgrada u Idvoru koja je imala vodovod i kanalizaciju, neka domaćinstva su se priključila na taj postojeći sistem i to i danas funkcioniše. Mihajlo Pupin je zamislio svoju zadužbinu kao mesto susreta naučnika, inovatora  i studenata, mesto gde će se razmenjivati iskustva i znanja pre svega vezana za poljoprivredu.On je srcem i dušom ostao vezan celog svog života za zemlju i smatrao je da je poljoprivreda največi potencijal naše zemlje. Nažalost, vizije ovog velikog čoveka našeg roda se, bar za sada nisu ispunile ali se njegova zadužbina pre svega entuzijazmom njegovih meštana i ljudi dobre volje koristi za likovne kolonije i slične kulturne aktivnosti gde učestvuju mladi iz zemlje i inostranstva.
Sama zadužbina se nalazi tik uz crkvu u dvorištu sa spomenikom palim borcima u Drugom svetskom ratu. I to je nekako normalno, da sve vredno i čestito bude na jednom mestu i da niko nikome ne smeta, nešto što je bilo tako normalno u Vojvodini…i još uvek je ponegde. Stojeći ispred zadužbine Mihajla Pupina, slušajući kustosa u savršenom miru letnjeg podneva, uhvatila sam sebe u stanju koje mi je nepoznato već jako dugo, možda decenijama. Osećaj da je sve dobro i sigurno, da je bitno da si vredan, dobar, pošten  i da učiš…i da će se tvoji snovi i želje ostvariti. Zvuči kao bajka, ali životna priča  Mihajla Pupina nije bajka, to je priča o idealima na koje smo izgleda zaboravili a nosimo ih u srcu. Idealima i snovima našeg inovatora koji su se ostvarili u realnom svetu. Zato je to anti-depresivna priča za sve napaćene, razočarane i izgubljene duše danas. Ako ste patriota, nacionalista, jugo-nostalgičar, vizionar, zanesenjak, naučnik, profesor ili mama koja ispraća dete u inostranstvo…dobro ćete se osećati slušajući o Mihajlu Pupinu. Svake godine oko 10000 posetilaca obiđe zadužbinu i taj broj se stalno povećava. Mihajlo Pupin je u Americi svom imenu dodao srednje ime Idvorski, da bi  njegovo rodno mesto zauvek bilo prepoznato, kad god se spomenu njegov rad i delo.
U samoj zadužbini su izloženi eksponati, čuveni kalem i drugi izumi, ali zbog slabog napajanja strujom  u Idvoru, ne možete videti kako rade, ali to je već druga priča… Takođe možete kupiti i autobiografiju Sa pašnjaka do naučenjaka za koju je Mihajlo Idvorski Pupin dobio Pulicerovu nagradu 1924.godine. Knjiga je uvrštena u obaveznu američku lektiru a i naši đaci je mogu pozajmiti u svojim školskim bibliotekama. U zadužbini posetioci mogu pogledati prikladan film koji govori o samom životu i radu naučnika. Izloženo je dosta dokumenata i slika i verovatno da je svakom posetiocu, kao na bilo kojoj drugoj izložbi nešto posebno zanimljivo, pre svega u zavisnosti od interesovanja samog posmatrača. O životu i delu samog Pupina se i zna i ne zna dovoljno kod nas. Ono što je meni posebno bilo zanimljivo su sledeće činjenice:

• Mihajlo Idvorski Pupin je autor  34 patenata koji su uveliko uticali na savremeni sistem telekomunikacije.
• Osim što je bio uspešan u svom poslu, bio je i veliki humanista.
• Pomagao je finansijski brojna udruženja na području Jugoslavije.
• Bio je u svoje vreme jedan od deset najbogatijih Amerikanaca.
• O njegovom trošku lečeno je hiljade ljudi raličitih nacionalnosti i vere, poreklom iz naših krajeva.
• Bio je celog svog života odan Srbiji i lojalan Americi.
• Laboratorija sa imenom Pupin i danas postoji na kolumbijskom univerzitetu gde je naš naučnik radio.
• Neki od njegovih studenata su nosioci Nobelove nagrade.
• Lično je finansirao izgradnju i održavanje naših manastira i crkava u Americi.
• Pasionirano je skupljao umetnička dela. Druga po veličini i značaju, nakon kraljevske je upravo donacija  Mihajla Pupina Narodnom muzeju u Beogradu.
• Zahvaljujući ličnim vezama sa američkim predsednikom Vilsonom, na Pariskim mirovnim pregovorima, 1919 kada su se krojile granice Kraljevine SHS, Banat nije pripao Rumuniji, Makedonija Bugarskoj a deo Slovenije Italiji. Mihajlo Pupin, koji je bio počasni konzul Srbije u Americi, predočio je podatke o nacionalnom profilu Banata i to je uticalo na  promenu stava o podeli granica.U znak zahvalnosti, Mihajlo Pupin je počasni građanin Bleda gde postoji njegov spomenik a ulica sa njegovim imenom postoji u Ohridu od 1930 godine.
• Kada je Srbija finansijski posustala u Prvom svetskom ratu, Pupin je ponudio svoju imovinu kao zalog za kredit. za nabavku naoružanja. Na primedbu njegovog advokata da se u ratu ništa ne zna sigurno i da može potpuno propasti finansijski ako saveznici izgube, Pupin je odgovorio:

–Ako propadne Srbija, neka  propadnem i ja!

Pupina je lako voleti. Čitajući njegovu autobiografiju ili slušajući o njemu postajete Pupinista, kako je neko duhovito rekao. Kada razmišljam o Pupinu, uvek se pitam čime bi se on danas bavio. Verujem da bi bio motivator, jer je to bio i za života, kada se to nije tako zvalo. U moru raznih tehnika, seminara i radionica o uspehu danas, prateći  delo Mihajla Idvorskog Pupina   savršeno je  jasno i precizno šta je to potrebno da bi čovek uspeo u životu a sve u skladu sa našim mentalitetom:

talenat, vizija, rad, upornost,odvažnost, negovanje fizičke i umne snage, oprez, spremnost na žrtvu, deljenje sa drugima, podrška porodice, vera   i mnogo, mnogo učenja:).

I za kraj:

Idvor je imao 3000 stanovnika kada se rodio Mihajlo Pupin, danas ih ima 800.

Broj roda je stalan i  kreće se između 30 i 40.

Svake godine u Idvoru se povećava broj njiva na kojima se gaje lubenice. Možda se san Mihajla Idvorskog Pupina o razvoju poljoprivrede jednog dana i ostvari. Mislite o tome dok jedete slasne idvorske lubenice. I posetite njegovu zadužbinu, otiđite po dozu čistog optimizma i vere.
Antidepressivo:)