Sve češće kada radim sa  samostalnim i uspešnim mladim ljudima čujem od njih da su usamljeni. Sa Covidom je to postalo još vidljivije. Ljudi sede u pidžamama u svojim stanovima, rade online, poručuju hranu i kako kažu-nemaju sa kim ni da se posvađaju a kamoli zagrle. Ako se uzme u obzir da to i jeste i nije njihov izbor, zapravo žive kao neka vrsta iskušenika ili monaha( ok, ipak malo luksuznije).  Za starije ljude koji su ostali sami to je postao standard. Ljudima prija da su sami, pogotovo ako su konstitucije Water Violet ali im ne prija da su stalno sami  i da ne vide živog stvora danima.

Bahova esencija Water Violet ( vodena ljubičica) se daje ljudima kada se osećaju izolovano i usamljeno. Često su to ljudi koji su samostalni, sposobni, uviđavni i diskretni i koji poštuju svoju i tuđu privatnost. Nekada su ljudi imali i izraz za takvu osobu-gospodin čovek, ali se ta reč prilično izanđala. Kada su usamljeni ovi ljudi vape za društvom ali ako su konstantno okruženi drugim ljudima osećaju da ih drugi guše. Jednostavno im je potrebna  njihova sloboda, kao i mir i samoća.  I tu se negde šetaju između te dve krajnosti: usamljenosti i potrebe za ljudima.

Ova boljka je, rekla bih ipak posledica savremenog načina života.  U tradicionalnim društvima, bitno je da opstane zajednica, tako da su pravila unutar zajednice vrlo jasna. Zajednica nije samo zbir pojedinaca. Izolovano fizički i duhovno žive uglavnom monasi i šamani ali se i oni povinuju nepisanim pravilima društva.

Već godinu dana pratim dogodovštine ljudi iz najsiromašnijeg dela Pakistana koji se uglavnom bave poljoprivredom. Zapadnjacima  je čudno da ovi ljudi ne poznaju neke  obične stvari i pojmove a u isto vreme imaju toliko tolerancije za druge i drugačije. Iz tog razloga broj obožavalaca kanala TRYBALS i COMMON MAN SHOW radikalno raste svakoga dana.

Ako bih za nekog rekla da su gospoda, to su ti seljaci i radnici iz Pakistana. Manire koje imaju kada opisuju nešto potpuno nepoznato, kao i odeća rukom rađena koju oni nose ( a o kojoj mi možemo samo da sanjamo) zaista ih definiše na taj starinski način-gospoda. Da ne pričam o tome kako vode računa jedni o drugima. U prvom klipu, o čoveku koji sam živi sa psom na Aljasci (što je na neki način ekstremni Water Violet) možete čuti i videti njihove komentare. Njihovo iskreno čuđenje kako neko uopšte može da živi sam, bez majke, braće i porodice je nešto što izražava suštinu njihovog života. Iako se radi o jako siromašnim ljudima( prosečna dnevnica za rad na polju se kreće oko 300 din), nijednog momenta nisam zapazila bolesnu netoleranciju ili takmičarski duh koji se kod nas, nažalost podražumeva u svim segmentima društva.

Drugi klip sam izabrala jer pokazuje stvarne manire, to su ljudi od kojih neki nemaju ni vodu ni struju u kući. Toliko radosti, veselja i prihvatanja života baš kakav jeste je razlog da ih ljudi iz celog sveta prate. A paradoksalno, oni čak ne mogu sebe ni da vide jer većina nema ni internet niti  telefon.

Jasno je da će se to sa nekim boljitkom promeniti. Jasno je i da biti izolovan u stanu i živeti u ruralnom Pakistanu jesu dve krajnosti. Izabrala sam ih kao ilustraciju onoga kako svet danas živi. Verujem da raspad porodice i porodičnih vrednosti na zapadu mora pokazati neki put: neko novo zajedništvo i organizaciju društva koje će imati poštovanje za svakog  svog člana. Ili društva jednostavno viši biti neće, i to bukvalno.