Upravo dok  su svet obilazile slike o katastrofalnim posledicama zemljotresa u Nepalu , pročitala sam dva inspirativna članka koji su napisali Dana Mrkich i Neale Donald Walsch. Dana je intuitivni kanal i učitelj a Neale Donald Walsch čuveni autor Razgovora sa Bogom 1, 2 i 3.
Kada smo zatečeni takvim vestima obično ne razmišljamo o planeti kao živom biću koje ima svoje ritmove disanja i čišćenja i koja milionima godina to isto radi ne obazirući se na nas dok smo mi naprosto  zauzeti svojim dnevnim poslovima i rokovima. Ako smo na bilo koji način ometeni u tome , javlja se strah jer ne znamo kako dalje . Strahovi su projekcija ega koji želi da ima kontrolu nad svim i svačim i uvek je okrenut bilo brigama zbog onoga što se desilo u prošlosti bilo strahovanjima zbog onoga što se može desiti u budućnosti.  Većina strahova se , srećom nikada ne ostvari , ali mi iz nekog razloga to ne registrujemo. I u najtežim situacijama kakve su poplave , zemljotresi i ratovi ljudi preživljavaju. Dnevni život se nekako odvija. Kada je počelo bombardovanje 1999 godine, pretpostavljajući da vode neće uopšte biti i da će rat trajati ko zna koliko , manijački sam prala zimske jakne i sve redom računajući da na zimu neću imati ni toliko vode koliko je bilo , uz restrikcije , tog aprila. Pre početka leta je sve već bilo gotovo tako da sam imala sve čisto za narednu zimu , mada nisam morala baš toliko da žurim. Stariji sugrađani koji se sećaju prošlih ratova kupovali su  kilograme soli jer ih je iskustvo naučilo da je do soli najteže doći u ratu i da je skupocena. Soli je ovog puta bilo koliko hoćete i po razumnoj ceni. U životu nema garancija a ni sam život nije garantovan i možda bi to saznanje moglo učiniti da ljudi prihvate ono što imaju SADA i OVDE. Zahvalnost donosi mir i spokoj , mala deca je prirodno imaju i ispoljavaju je kroz igru i radost  ali sa odraslima je teže . Prosto se podrazumeva da nešto imamo jer smo to zaradili, to je naše i to očekujemo . Zašto bi se zahvaljivali na vodi , hrani , ljubavi , novcu ako smo to zaslužili ? Tek kada ste u situaciji da odahnete jer je voda potekla iz slavine i kažete ‚‚Hvala Bogu da je došla” , shvatite koliko se ama baš ništa ne podrazumeva i da ste blagosloveni time što imate, koliko god da je to malo. Zahvalnost se ispoljava i uživanjem u lepom , prirodi , radošću . Nedavno sam se vraćala kući sa velikim buketom jorgovana. Iako znam da je jorgovan tako nežno i kratkotrajno cveće i da će mi za dva dana biti žao kad uvene, naprosto nisam mogla da odolim toj boji i mirisu . Zagnjurila sam nos u buket pokušavajući da minimalizujem buku i haos oko sebe , na ulici. Na samoj tramvajskoj stanici , potpuno opružen , spavao je beskućnik na golom betonu . Malo dalje od njega je sedeo drugi sa hrpicom stvari kraj sebe. Uvek se u takvim situacijama  zaledim jer ne znam šta da uradim  i onda bukvalno prođem što brže mogu . Divim se onim ljudima koji nude pomoć ili zovu hitnu . Verujem da na ovoj lepoj paneti ima i više nego dovoljno za sve ljude ali to život, za sada ne pokazuje . I sa tim se nije baš lako pomiriti. Kao ni sa tim da ljudi svojim akcijama i zagađenjem remete prirodnu ravnotežu planete pa im se to na kraju vraća velikim energetskim čišćenjem i gubicima . Šta pojedinac uopšte može uraditi po ovom pitanju osim jednokratne pomoći ? Može da se pomoli, naravno , što ljudi obično i rade kada ih dirne tuđa nesreća, a mogu ( i treba ) da potpuno uživaju i budu prisutni u svemu što im se dešava, nadajući se , da će na taj način svest i svetlost nadvladati nesreću i bol. Barem na trenutak.

linkovi : Dana Mrkich i Neale Donald Walsch