Nedavno mi je na internetu tekst  Zašto je popularan roman ‚‚ 50 nijansi sive ”- ogromna lekcija iz marketinga , autora Istoka Pavlovića  skrenuo pažnju . Probala sam nekoliko puta da pročitam taj roman , bio mi je dosadan pa sam odustala . Jednostavno ne znam zašto je roman toliko popularan , kao ni film a nisam čula nijednu pozitivnu kritiku do sada . Ja ne znam , ali Istok zna i vredi  pročitati post na njegovom blogu. Ono što me je zapanjilo u tekstu je da postoji žanr i to decenijama , zove se fan fiction , ima brojne podžanrove i brojne obožavatelje i pratioce a da ja nikada nisam ni čula za  njega . Prosto , kako je moguće da surfujete godinama a baš nikada ne naletite na taj pojam ? Sećam se i vesti , koja je nekada u novinama bila senzacionalna,  da su novinari našli ljude u nekoj izolovanoj planinskoj oblasti u Kini koji 30 godina nakon smrti Mao Ce  Tunga nisu čuli ni da je on umro a da ne pričamo o razvoju savremene Kine. Mogli bismo to da tumačimo nedostatkom savremenih komunikacija i veza ali kako objasniti da je na globalnom , internet glasanju za najpopularnijeg glumca  izabran čovek , mega zvezda iz Indije za koga nikada nisam ni čula a nisam mu ni ime zapamtila . Čovek je dobio neku neverovatnu količinu glasova jer je bolivudska zvezda. Ruku na srce , jedina indijska glumica za koju znam je Ašvarija a ni za nju ne bih znala da nije bila mis sveta . Ono što određuje naše poznavanje nečega je naša pažnja a pažnju uvek usmeravamo na ono što nas interesuje ili šta smo naučili . I tako dolazimo do paralelnih svetova koji postoje jedan uz drugi ili još bolje jedan  iznad drugog . Nekada se ti svetovi , slično putevima , ukrštaju a nekada možete ići paralelno stotinama kilometara jednom trakom samo ako tako želite  i nikada ne zapaziti vozače pored sebe ili nadvožnjak iznad sebe . Krajičkom oka vi to sve vidite ali nemate potrebe dalje da istražujete dok god vas put vodi ka  mestu koje ste izabrali . Fizički , mi i bukvalno vidimo ono što želimo ili šta smo naučili. Lep primer toga je jedan eksperiment izveden sedamdesetih godina prošlog veka koji su naučnici obavili na  mačkama. Novorođene mačiće su izdvojili u dve različite prostorije koje su bile potpuno bele i bez izvora spoljnog svetla. U sobama nije bilo stvari osim prepreka.U jednoj prostoriji su se nalazile prepreke crne boje vertikalno postavljene a u drugoj isto to samo što su prepreke bile horizontalne. Mačići su odvojeni od majke i tri meseca su se igrali , hranili i spavali svako u svojoj prostoriji. Posle tri meseca, mačići su zamenjeni. Oni iz sobe sa vertikalnim , prebačeni su u sobu sa horizontalnim preprekama . I jedni i drugi mačići su se jednako ponašali –  stalno su, zbunjeni udarali u prepreke , kao da ih uopšte nisu ni primećivali. Odnosno , kako majka nije bila uz njih da ih poduči , oni su zapažali samo ono što su videli , ono što nije bilo u njihovom vidnom polju nije za njih ni postojalo, te ga nisu ni videli kada su se prvi put suočili sa njim. Iako se radi o izolovanom eksperimentu na životinjama , i mi ljudi se slično ponašamo , pa je ova priča samo ilustracija paralelnih svetova u kojima živimo.

Ne znam samo kako sam  od  fan fiction došla do mačića i prepreka ? Izgleda da su se svetovi  ovog puta ukrstili.