Nedavno mi je na ekran kompjutera, dok sam tražila nešto na You Tube iskočio dokumentarac BBC-ja Inside the Bruderhof, priča o malo poznatoj hrišćanskoj zajednici u Britaniji. Pogledala sam ga, pa onda još dosta klipova na kanalu Laura from the Bruderhof (čije klipove  i delim u ovom postu) i bila istinski inspirisana da nešto napišem o ovoj zajednici. Naprosto, u  svetu u kome živim, Bruderhof je za mene jedna od najegzotičnijih pojava danas.  Bruderhof je hrišćanska zajednica nastala nakon Prvog svetskog rata u Nemačkoj na talasu omladinskih organizacija koje su negovale ljubav prema prirodi i  narodne običaje, što bi danas rekli ekologiju i tradiciju. Kasnije se profilisala kao zajednica koja neguje bratstvo (Bruderhof)  i jednakost među ljudima a zasniva se na vrednostima prvih hrišćana.
Sa dolaskom Hitlera na vlast, kako članovi nisu želeli da prihvate nacističke ideje, bili su prisiljeni da beže iz Nemačke. Rasuli su se po svetu i danas zajednice postoje na više kontinenata sa oko 3000 članova ukupno.
U Bruderhofu ljudi žive i rade prema svojim sklonostima i sposobnostima. Niko nije plaćen za svoj rad, odnosno, unutar zajednice ne razmenjuju novac. Sve potrebe su namirene unutar same zajednice. Generalno, ljudi žive skromno, stabilno i rekla bih srećno. Veoma drže do ekologije. Neki mladi koji su rođeni u komuni prvi put su se sreli sa novcem tek kada su otišli na školovanje. Prihod se ostvaruje u samoj komuni. U onoj gde Laura živi, u Americi, 80 posto prihoda ostvaruje se u fabrici nameštaja. Mladi ljudi rade na različitim mestima (kuhinja, poljoprivreda, pomaganje starima) prema svom uzrastu i tako stiču životne veštine. Mada koriste savremenu tehnologiju,  deca se pre svega igraju u prirodi i ne poseduju lične računare, telefone ili tv. Moram priznati da toliko uzemljenih, zdravih,veselih i otvorenih ljudi odavno nisam videla na jednom mestu. Deca se školuju unutar zajednice a ako žele, idu dalje na školovanje. Većina dece nastavlja školovanje, koje je naravno plaćeno. Nakon punoletstva  odlučuju da li će biti članovi zajednice ili ne ali su slobodni da posećuju rođake i porodicu bez obzira na izbor. Mladi na školovanju (recimo u Njujorku) nisu prepušteni sami sebi. Žive u malim zajednicama gde osim školovanja pomažu i u humanitarnim akcijama kao što je pomoć beskućnicima i ljudima u zatvoru. Bruderhof nije zatvorena zajednica, uključena je u komšijske aktivnosti te recimo, ako dete želi da trenira fudbal, biće član nekog tima u zajednici izvan Bruderhofa.
Nemoguće je ne porediti motive za školovanje u tzv.normalnom  svetu i Bruderhofu. Tamo ne možete nikada čuti rečenicu tipa:

-Ako nećeš da učiš, izvoli zaposli se.

-U Gradskoj čistoći imaju uvek otvoren konkurs ako nećeš da studiraš.

-Pa nisam se ja toliko godina školovao da bih radio to i to…(sami dopunite)!

Članovi zajednice apsolutno cene svačiji posao i doprinos i u njihovom slučaju to nije rečeno reda radi. Oni to zaista i  misle. Oni to zaista  žive.

Zvuči nadrealno kada čujete tridesetogodišnjeg zubara koji kaže da je 8 godina studirao da bi služio zajednici. Ljudi u Bruderhofu imaju poziv ali i Poziv a to je vera.
Osnov Bruderhofa jeste porodica, tj. zajednica muškarca i žene jer je to prirodna zajednica gde se deca rađaju i odrastaju. Mada članovi zajednice mogu biti i ljudi homoseksulanih opredeljenja, od njih se, kao i od drugih samaca očekuje da žive u celibatu. Odnosno, seks je rezervisan za brak i za stvaranje potomstva.

Kada se susretnete sa ovako različitim stavovima, nekako prirodno preispitujete i svoje. Nekoliko dana nakon što sam pogledala klip o braku u Bruderhofu gde sam konstatovala sama za sebe da su mi ti principi vezani za brak i seks nekako prevaziđeni  i staromodni, život mi je poslao temu za dodatno razmišljanje u obliku četrnaestogodišnje klijentkinje koja se ljutila na oca. Koji se pak ljutio na nju jer ju je nahvatao u krevetu sa dečkom istih godina. Na njegovo pitanje zašto to radi, odgovorila je:

-Pa ne znam, valjda mi se sviđa!

Moja primedba joj se takođe nije svidela:

-Kada budeš imala godina kao tata, znaćeš da je ljut jer se brine za tebe. Osim toga, pošto si tako mlada, tvoji roditelji su i zakonski odgovorni za tebe i tvoje zdravlje, u slučaju trudnoće ili neke zdravstvene intervencije.

U Bruderhofu ovakve stvari nisu moguće. Ako bih morala da biram  između tabua i ”neznamvaljdamisesviđa”, stvarno ne znam šta bih izabrala.
Deca u Bruderhofu su uvek željena i bukvalno dočekana dobrodošlicom od cele zajednice. Porodice su uglavnom velike, sa mnogo dece i to se ne shvata kao teret već blagoslov. Ponekad se supružnici ne slažu više i tada, posle pokušaja pomirenja, razdvajaju se u posebne kuće. U svakoj kući inače živi više porodica koje imaju svoje sobe a kuhinju i kupatilo dele sa drugima. Posetioci kažu da je svuda nestvarno čisto.

Članovi zajednice imaju zajedničke obroke u centralnim prostorijama gde se održavaju i svečanosti ali takođe mogu da spremaju hranu i u zajedničkim kuhinjama, (kao sada za vreme Corone). Bebe, porodilje, stari i nemoćni ljudi su u potpunosti zbrinuti s obzirom na specifične potrebe. U zajednici postoje lekari, negovateljice, zubari i ako je potrebna ekstra intervencija, bolesnik će u pratnji lekara biti upućen u potrebnu bolnicu gde će zajednica, naravno, platiti lečenje.

Zanimljivo, najviše pitanja na You Tube u komentarima se odnosi na jednoobrazni izgled žena u komuni. Ipak, kada danas pogledam devojke u prevozu ili na maturi, zapažam da takođe jednoobrazno izgledaju: ista spiralno uvijena kosa, prešminkano lice, veštačke trepavice, seksi odeća. Toliko istovetna da ih često pomešam. O estradi  i da ne pričam, toliko napora i para da bi se izgledalo jednoobrazno, a niko ih  na to čak i ne tera.

Bruderhof zvuči suviše dobro da bi bio istinit. Da li je on utopija? Nije, postoji već sto godina. Mada mislim da ne bih mogla da živim u tako striktno ustrojenoj zajednici, čini mi se  da su principi na kojima postoji Bruderhof naša budućnost, gledano planetarno.
-Ali oni ne koriste novac, kako bismo živeli bez para?

Ako ćemo pravo, navodno 80 procenata para koje cirkulišu planetom, zapravo ne postoji, virtuelne su. Plaćate nekim kodovima i crticama na parčetu plastike. Druga stvar je što u zamenu za vaš rad dobijate malo crtica.

Naša civilizacija je došla do kraja i na naše oči se sve raspada, svi sistemi koje čine društvo kao što su:porodica, pravni sistem, lečenje, penzioni sistem, školstvo… su se prilično izvitoperili. Živimo veštački, jedemo veštačku hranu, veštački se razmnožavamo i zabavljamo. I pri tome sve uništavamo kao da iza nas ne treba barem malo da ostane. Svetu je potrebna  nevinost i nada jer je klatno otišlo previše na jednu stranu i mora se vratiti u stabilan položaj prvo, jin se napunio i prelazi u jang. Kao što su Bruderhof gradili mladi ljudi, neka nova deca će polako obnoviti principe jednostavnosti, skromnosti i zajedništva jer drugačije jednostavno ne može biti.