Izgleda da su  ljudi oko mene baš ponosni na mnoge stvari : muški više na pobedu naših tenisera , vaterpoliste , fudbalere, žene svoje i tuđe , vojsku , kola , tehniku , dok žene pre na kuću, decu, frizuru , nove cipele , tortu ili ručak. I jedni i drugi su ponosni na pripadnost određenoj naciji,  veri , državi i na materijalni status generalno. Razmišljala sam o sebi i definitivno nisam zbog navedenih stvari ponosna , prosto mi je prirodno da sam ljudsko biće , žena i Srpkinja . Zašto bi to uopšte bilo bitno ? Imam dve ruke i noge ( hvala bogu ), ali nisam specijalno ponosna na to .To se , valjda,  podrazumeva. Ponos uglavnom ističe nešto čime se izdvajate iznad drugih i mislite da ste bolji i vredniji. Vrlo retko ćete čuti da je neko ponosan jer je utrošio godine truda i konstantnog napora da bi ostao normalan . Ako mislite da je biti normalan obična stvar …..okrenite se oko sebe .
Pokojni Stojan Cerović je jednom davno , u svojoj ( prosvetljujućoj ) kolumni u časopisu Vreme , napisao da je na vrlo malo stvari ponosan, ako je uopšte i ponosan na bilo šta u životu. Znam da nisam tačno navela njegove reči ali suštinski prepoznajem ovo u sebi. Probala sam da se setim bilo čega na šta bih zaista bila ponosna . Jedino gde sam se zaista ozarila je bila moja odluka , posle godina mučenja , da postanem vegetarijanka ( iz uverenja da ne treba ubijati da bi jeli ). Ispade da sam za pola veka života jedino ponosna na to što tri godine i kusur  ne jedem meso i ribu , ali takav je skor….jedva sam se i toga setila posle dužeg razmišljanja.
A nije baš uvek tako bilo. I zato se pitam da li je ponos naše prirodno stanje ili indukovana stvar ? Sećam sa da mi je kao maloj  srce drhtalo od uzbuđenja kad bih čula jugoslovensku himnu , bila sam jako uzbuđena kada sam dobijala titovku i crvenu maramu kao pionirka. Sa pola veka iskustva , ne  mogu da verujem da neko postrojava decu kao vojnike i pušta im koračnice . Moja crvena pionirska marama ( moj ponos ) , uredno ispeglana i zaturena u nekoj kutiji prilikom selidbe imala je i svoju drugu mladost , tj . namenu. Pre nego su  na selu gde živi,  mojoj majci uveli fiksni telefon , ona je svakog jutra kačila moju pionirsku maramu na prozor . To je značilo da se probudila i da komšinica može da dođe na kafu. Pre neki dan gledam decu koja ponosno nose balone i zastavice sa logom Meka . Moram priznati da je marketing moje mladosti bio ipak temeljniji . Niko ne plače od uzbuđenja u Meku, jedino urlaju ako nema igračkice koju su hteli u happy meal-u , što ipak nije baš neki ponos.

I za kraj , onaj čuveni džingl  High Spirit-a:

Ko drži ovaj grad ?
Pioniri !
A Vi nemate pojma…
Ko drži ovu zemlju ?
Pioniri !
A Vi nemate pojma…
Ko drži ovu planetu ?
Pioniri !
A Vi nemate pojma …
Paaaa,  Vi dosta toga ne znate za svoj uzrast !