Moj grad Beograd je izgleda u ratu a da to niko ne zna. Prokopan je rovovima i front se svakodnevno širi. Hvataš prevoz intuitivno. Pođeš na posao i sve stoji pola sata, drugog dana stigneš pola sata ranije a trećeg kasniš isto toliko. I nikoga nije briga niti daje valjano objašnjenje, to spada valjda u vojnu tajnu. Uz sve to, da se valjda zavara neprijatelj, na dvadeset i kusur stepeni šljašti novogodišnja dekoracija. I niko se ne pita zašto. Niko ne protestvuje, ne potpisuje peticije, ne baca kamenje niti jaja na oholu, neodgovornu i nesposobnu vlast. To su istrošeni resursi…odavno. Vreme je opšteg umora i ravnodušnosti i to troši snagu, entuzijazam i radost ljudima.

Zapravo sam htela da pišem vodič za preživljavanje u GSP-u. Kako prevoz postaje sve luđi i nepouzdaniji, moja torba sa stvarima postaje sve teža i teža: voda, čaj, mantil, kišobran, sendvič, grickalice, vlažne maramice, eterična ulja, slušalice, plus sve ono što nosim na posao. Čuvene ženske torbe… Odustala sam od pisanja jer počinjem da se nerviram a to nije dobro.Tu smo, gde smo i moramo se prilagoditi.

Pokušavam da nađem ipak neko praktično rešenje i da se ne klackam sat vremena tih 7,8 kilometara do posla. Naprosto sam frustrirana… Posle posla se spuštam na tramvaj nadajući se da on ipak ide bolje jer ide uhodanom  trasom. Posle pola sata čekanja  i gomile ljudi na stanici odustajem i vraćam se na autobusku stanicu. Suze mi idu na oči od besa i ogorčenosti. Trebalo je odavno da budem u gradu a ja nisam prešla ni 200 metara. Boli me stomak koliko se stegao u grč. Ulazim u prvi autobus i shvatam da sam pogrešila broj te ću morati da izađem na prvoj stanici. Prva stanica je Ada i umesto u grad krećem na Adu. Moram da osetim miris vode…

Ne znam kakva je to magija ali uvek pali. Samo deset minuta nakon opšteg haosa, mir na Adi me potpuno smiruje. Drugi svet, neka sasvim druga dimenzija. Prilično je pusto, poneki džoger i penzioner u šetnji. Sedam na ligeštul najbliži vodi u potpuno praznoj bašti i naručujem kafu. Gradska buka je negde daleko, jedva čujna. Gledam galeba, mutnu vodu i teške ljubičaste oblake. Možda će kiša… Baš me briga, inače vučem kišobran stalno  sa sobom. U mantilu i džemperu sa naočarima za sunce sedim uvaljena i uživam po jakom vetru. Sunčam se. Skidam patike, pa čarape i bosim nogama prianjam uz šljunak. Setim se onih ludih japija sa berze kad se izuju bosi i leže u odelima u parku na travi. Sada znam zašto. Idem do vode i močim prste. Mogla bih da nalakiram nokte onim crvenim lakom koji stoji već mesec dana na polici neotvoren. Savršeno bi se slagao sa bojom šljunka. Mrvica luksuza i lepote. Voda je još uvek topla mada je jako mutna. Mogla bih da se okupam da imam kupaći ali napolju duva baš jak vetar. Jednom sam to već uradila ali sam se dobro prehladila. Možda neki drugi put…jednostavno ne mogu da odolim vodi.

Razmišljam koliko bi ljudi u ovom gradu u ovom trenutku bilo srećno da sedi ovako i uživa na plaži. Čisti luksuz, dragoceni trenutak mira.

Polako se vraćam u stvarni život i sa razglasa iz susednog restorana me prati muzika, obrada Stonsa:

-You can’t get alway what you want…you get what you need.

Ok, shvatila sam poruku. Sada već sasvim tačno i precizno znam kada je poruka  meni namenjena a kada je pesma..onako.

Ulazim u haos, opet.

Sledećeg dana otvaram neki newsletter i neki program sa porukom u stilu da mi možemo imati sve što poželimo samo ako imamo dobar fokus i dosledni smo. Slažem se i sa tim i sa Stonsima, mada ponekad zna da bude prilično konfuzno. Kad čekaš prevoz, na primer.
Dva dana kasnije, po jakom pljusku, prevoz bukvalno stoji. Imam minimalne šanse da stignem na vreme. Odjednom se pojavljuje kombi koji uopšte ne ide tuda. Pitam da li mogu da uđem i vozač me pusti. Dečko je vidno iznerviran jer juri red vožnje koji je otišao do đavola a on, kao i ja dva dana ranije, probao prečicom  i upao u najgori  saobraćajni kolaps. Sve mili dok kiša nemilice lije. U jednom trenutku, uz moju saglasnost jer sam jedina putnica u vozilu, vozač sasvim skrene mimo trase i nas dvoje pređemo na drugi kraj grada za manje od deset minuta. U jednom trenutku, kada smo se izvukli iz najgore gužve, momak reče Yes!!! i dade gas kao u filmu. Pobijedili smo!!! U ovoj turi… Stvarno sam osetila radost. Fizički osećaj da ti neočekivana sila pomaže i rešava stvar.  Luksuzni trenutak nade u moru svakodnevnog beznađa.

To je valjda ono što se zove zahvalnost ili gratitude. I stvarno sam zahvalna na tim biserima  nade i mira, naprosto ne znam kako bih bez njih.