Pre par nedelja pročitala sam na netu priču o momku iz Engleske koji je zvanično promenio pol, rođen je kao devojčica i kao takav je izazov za zakon jer će biti prvi, zvanično upisan muškarac koji će roditi dete. Naime, momak je promenio dokumenta, na hormonskoj je terapiji već neko vreme ali  još uvek nisu sve operacije  urađene, tako da je proces rađanja još uvek moguć. Kako je ovo poslednji voz pred konačnu transformaciju promene pola, on je odlučio da pre toga rodi dete i to tako što će naći donatora semena putem Facebooka. Ništa od ovoga mi nije bilo čudno, bizarno niti nerazumljivo osim ovog poslednjeg i moram priznati da me je iznenadila sopstvena reakcija:

„ Pa gde da kupuješ oca preko Facebooka, pobogu !”

Nije mi ništa bilo čudno osim ovog Fb jer je već sve viđeno, a svako čudo za dva dana, pa i ovo. Kada sam pre par godina gledala u Oprinoj emisiji trudnog muškarca, dva puta sam puštala snimak jer sam mislila da nisam razumela dobro o čemu se radi. Tomas, mlad muškarac u poodmakloj trudnoći rođen je kao žena i to ne bilo kakva već kao prelepa devojka koja je bila i mis Havaja. Nikada nije stupao u bilo kakvu vezu ili seksualne kontakte jer nije želeo da ima vezu sa ženom kao žena, već kao muškarac. Počeo je postupak promene pola i u jednom momentu se zaljubio u Nensi. Kao par su poželeli dete, ali Nensi, majka dve odrasle devojke nije zbog medicinskih razloga i preležane bolesti bila u stanju da rodi, te su odlučili da rodi Tomas kome su unutrašnji organi bili u funkciji. Tomas je rodio troje dece i tek nakon toga je izvršio potpunu transformaciju pola. Njegov brak sa Nensi nije izdržao pritisak javnosti i on je sada samohrani roditelj. Osim bolnog raskida i finansijskog kraha u jednom trenutku,  Tomas je izgleda svoje  najdublje želje ostvario. Postao je otac i našao ljubav svog života upoznavši novu partnerku Amber koja ga je u potpunosti prihvatila, kao i njegovu decu.

Ovo su priče koje pomeraju granice, možete te ljude podržavati ili odbacivati ali njihove priče menjaju našu stvarnost. Možete reći da vas se to ne tiče i da to treba jednostavno zabraniti, da ste vi strejt i da sa tim nemate ništa. Priznajem da mi je prvi put sve zvučalo konfuzno: ko je muško, ko žensko, ko mama a ko tata. Navikli ste da imate neke odrednice, kao nešto što se ne dovodi u pitanje. Ipak, ovo je pre svega priča o ljubavi i zato je i privukla toliko medijske pažnje. Iz nekog razloga sam čitajući vest o ovom prvom momku pomislila na film Sex, laži i video trake. Čini mi se da su, iako se film bavi i lažima, ipak neke osnovne stvari definisane. Prosto, ne dovodite u pitanje pol aktera radnji, ali sve ostalo jeste pod znakom pitanja.
Film Stivena Soderberga gledala sam pre četvrt veka, otprilike. Nisam imala pojma da će postati kultni film a ponajmanje da će mi se toliko svideti. Išla sam da ga gledam isključivo zbog Endi Mek Dauel koja je bila moj omiljeni model u to vreme. Iako sam davno pobacala sve modne magazine, negde u podrumu trune jedan italijanski sa editorijalom koji je Endi radila za Armanija. Naprosto nisam imala srca da bacim nešto savršeno lepo. Nisam se usuđivala da film opet pogledam, bojala sam se da ću se razočarati, naprosto se sve gleda drugačije posle toliko godina. Glavna radnja filma se vrti oko snimanja video materijala gde različite žene govore o svom seksualnom iskustvu. Razmišljam koliko bi ovo danas bilo interesantno nekom kao ideja kad se regularno stavlja eksplicitan sadržaj plus tona mesa na selfije i video klipove. E, pa tu i jeste razlika…ovo je izrazito senzualan, umetnički film, a meso na kilo je meso na kilo i tako će uvek i biti. Zato i jeste postao kultni film. Osim što je muzika i dalje divna, a neki fascinantni detalji i ne baš toliko kao pre, Endi i njene bele haljine su i dalje očaravajuće. Ovo je suptilan film, uvlači se pod kožu, nije ni čudo što je tada dvadesetšestogodišnji Soderberg pokupio nagradu u Kanu. To je, pre svega priča o ljubavi, izdaji i lažima ali i o autentičnosti. Čini mi se  da ljubav i autentičnost nemaju nikakve veze sa polom. Istinsko traganje, pa makar ono išlo i preko telesnog ima veze sa traganjem naše duše a dok duša ne nađe sebe, ne može se smiriti. O tome govori jedan drugi film, Dankinja-Danish girl, prelep (i bukvalno) umetnički film nastao na osnovu memoara Lili Elbe, prve osobe u istoriji na kojoj je izvršena intervencija promena pola. I opet, ovo je film o ljubavi i vredi ga pogledati iz mnogo razloga (osim ako ne želite da plačete pola filma kao ja).
Reklo bi se da sve ovo ne mora i ne treba da nas se tiče.

Lepa strana mladosti je da misli da se ovakve stvari samo drugima dešavaju, lepa strana zrelosti je saznanje da drugi ne postoje.

Kada je svet pre 20 godina obišla vest da je klonirana ovca Doli, uglavnom smo se čudili a neki su se malo i zapitali šta je sledeće. Da li stvarno verujemo da se to nedajbožesledeće za ovih 20 godina nije desilo? Možda sada imamo problem da razumemo da li je neko tata ili mama. Šta ako ne budete sigurni da li je dečko vaše ćerke verzija 1.0; 2.0; 3.0 ili samo update? Da li ste sigurni da ćete umreti pre nego vas stvarnost stavi pred ovu dilemu? Priznajem da ovo zvuči malo zastrašujuće… Ali, kada budete jeli slasne mandarine bez koštica, zapitajte se gde su koštice, kada budete kupovali identično cveće bez mirisa za Valentinovo i 8. mart, zapitajte se kako je ono baš toliko  pljunuto isto. Gde prestaje neznanje a počinje nemar?

I..

Da li ipak gradite ovu ili onu realnost svojim svakodnevnim izborom?

Da li ste i vi oni drugi?

Are you a liar?

link: http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1166258-da-li-je-ovo-buducnost-kloniranja-ljudi